(Од книгата „Глас од дамнина“ од Анте Поповски, Скопје 1985 г.)
Заради вас держев крестот
на рамото мое
и го носиф дури
до крајното место.
*
Давид ништ и убог есм аз
*
Но рука грешна
а ум слаб,
и мисли ме сметаху
печалију житија сега света суетнаго.
Поњеже беху и времена зла,
а смрти по места честа биваху
а по писанију – кончина близ…
*
Помините мене,
братија моја,
што ми мрзнет ручицама.
Ту пишах,
ту јадех,
ту лежех
без ог’н…
…По много си като патисах,
ноштију пишуште,
и грубо и неплно,
-тело мое дробимое,
крв моја проливаема,
поруг мои…
*
Другар неверен та е като зимско слнце:
подобре е в гората да викаш
та ти ште гората да одговори,
нели да учиш
штото ти дума не прифати чловек.
*
Ох, што бесмо верни между собоју…
*
Писах сију книгу
и в час невидех света;
-помрче слнце.
*
Писа се сија книга
у Поречи, у селе зовом Калуѓерец,
в дни благовернаго Краља Марка…
Аз Добре Дијак Радев
син од Маргарита
мољу ви се:
там же аште и буду согрешил
-где либо в којем чрте,
либо с другом глаголел,
или напил се буду,
братја мала и велика
прочитајуште – појте
а не клнете:
от кленуштих – клет је
од благословеште – благословен је,
почините руце от дел
а очи от сл’з
и ум от мислие.
*
Гчаголи јазиче,
гледајте очици,
пишите ручици
-дондеж овенете.
*
То лето слнце загина,
и по македоние
голема панукла, големи морови
нигде град здрав не остана ни село.
* Прости господи Тодора,
кој ми скова ножиц
та си перо направих.
*
До пладне кошах
а от пладне – писах.
*
Плови пловче,
пиши грешни Попе Петре.
*
И паки писах зиме
а лете јест
всака работа боља.
И паки да ви глагољу:
не пише ангел с небес
но чловек грешен от земље.
(Подготви Марко Китевски)
