Заради вас держев крестот на рамото мое и го носиф дури до крајното место. *Давид ништ и убог есм аз* Но рука грешна а ум слаб, и мисли ме сметахупечалију житија сега света суетнаго. Поњеже беху и времена зла, а смрти по места честа бивахуа по писанију – кончина близ…
*Помините мене, братија моја, што ми мрзнет ручицама. Ту пишах, ту јадех, ту лежех без ог’н… По много си като патисах, ноштију пишуште, и грубо и неплно, тело мое дробимое, крв моја проливаема, поруг мои…*Другар неверен та е като зимско слнце: подобре е в гората да викашта ти ште гората да одговори, нели да учиштото ти дума не прифати чловек.
*Ох, што бесмо верни между собоју…* Писах сију книгу и в час невидех света;-помрче слнце. *Писа се сија книга у Поречи, у селе зовом Калуѓерец, в дни благовернаго Краља Марка… Аз Добре Дијак Радевсин од Маргаритамољу ви се: там же аште и буду согрешил-где либо в којем чрте, либо с другом глаголел, или напил се буду, братја мала и велика прочитајуште – појтеа не клнете: от кленуштих – клет је од благословеште – благословен је, почините руце от дела очи от сл’зи ум от мислие.
*Гчаголи јазиче, гледајте очици, пишите ручици-дондеж овенете. *То лето слнце загина, и по Македоние голема панукла, големи моровини где град здрав не остана ни село. *Прости господи Тодора, кој ми скова ножицта си перо направих.*
До пладне кошаха от пладне – писах. *Плови пловче, пиши грешни Попе Петре.* И паки писах зимеа лете јест всака работа боља. И паки да ви глагољу: не пише ангел с небесно чловек грешен от земље.
Од книгата „Глас од дамнина“ од Анте Поповски, Скопје 1985 г. (Подготви Марко Китевски)
